Posle Drugog svetskog rata završila je ekonomsku školu (večernju) u Novom Sadu, radila je kao šef računovodstva u Jodnoj banji u Novom Sadu. Udala se za Lazara 1946. godine, koga je uputila u pčelarstvo. Počeli su sa 10 košnica nastavljača, povećavali broj, i u periodu između 1975 – 1985. godine, imali su oko 100 košnica. Selili su se svake godine na Kelebiju, i na više paša u Srbiju…
U Društvo pčelara ,,Jovan Živanović“ učlanila se pristupnicom 19. februara 1973. godine, i na Osnivačkoj skupštini Društva izabrana je u Upravni odbor. Jedna je od 10 osnivača Društva pčelara ,,Jovan Živanović“ u Novom Sadu.
Prisustvovala je pčelarskim kongresima u Budimpešti, Atini, Moskvi i Pragu, gde je putovala sa suprugom Lazarom. Kod njih su se okupljali mnogi pčelari, podučavali mlađe i neiskusnije.
Na svečanoj sednici Društva ,,Jovan Živanović“ u Novom Sadu, juna 1974. godine, u Sali Skupštine opštine Novi Sad povodom 75. godišnjice pčelarstva u Srbiji, Kristini je uručeno priznanje – Ukazom predsednika SFRJ Josipa Broza Tita, dobila je odlikovanje Orden rada sa srebrnim vencem.
Od Predsedništva Društva pčelara ,,Jovan Živanović“ februara 1985. godine dobila je Pohvalnicu, za doprinos u pčelarstvu.
Pčelarila je sa suprugom do 1985. godine, a kada je preminuo, nastavila je sama do kraja života. U 77. godini, nedelju dana pred smrt, pregledala je svoje pčele, pitajući se glasno šta će biti sa njima…
Pošto Kristinin sin Đorđe nije bio zainteresovan za pčelarstvo, iako im je pomagao oko tehničkih stvari, u pčelarstvo je uputila prvog supruga svoje unuke Kristine, Dr Atilu Čegeri, koji je poštovao njeno iskustvo i ljubav prema pčelama, i odlaskom u Suboticu, odneo je jedan deo njenih košnica i nastavio pčelarenje. Pčelari sa 10 – 15 košnica, što ga odmara posle napornog hiruškog posla.