Vojsku je služio od 1930 do 1932. god u Ljubljani i kao dobar vojnik, posle zavrsene obuke, ostao na službi u stabu jedinice i bio posilni svome komandiru.
U NOB-u je učestvovao od polovine 1944. godine a demobilisao se krajem 1945. u Beogradu.
U Bečeju je pčelario do 1966. godine i bio istaknuti član drustva pčelara, što je ostao do kraja zivota. Dolaskom u Novi Sad (navedene godine) potpuno se posvećuje pčelarstvu. Kupuje dva komada 10 tonskih autoprikolica i preuređuje ih u paviljone sa po 72 komada košnica tipa ,,Derzon'' (klestarke) i uz pomoć supruge Marije ubrzo postaje jedan od najistaknutijih novosadskih pčelara, koji je u sezoni vrcao 5 do 6 puta i imao prinose do 20 tona meda.
Po pričanju mladeg kolege Milovana Jovovića, s kojim je pčelario vise od deset godina, Mihalj je najveće dnevne prinose meda imao na suncokretovoj paši 12 kg. a na bagremu i lipi po 10 kg. To je bilo u zlatnim vremenima pčelarstva izmedu 1980 i 1984. godine kad u našim krajevima nije bilo varoe.
Bio je veliki pristalica selećeg pčelarenja pa je svoje paviljone u početku selio vodenim putevima, na baržama, uz Tisu i Dunav a kasnije prešao na motornu vuču. Interesantno je da je u početku obilazak svojih pčela vršio vozeći bicikl pa čak i do Baranje što je razdaljina od preko 100 km.
Svoje ljubimice je selio svuda gde su bile dobre medonosne paše od Baranje, Horgosa, Deliblatske peščare do padina Fruške gore i Cera, kad ih je obilazio motornim triciklom a kasnije i ,,Fićom''. Jovović kaže da su Mihaljeve košnice, na svim pašama, bile pune kvalitetnog meda, a to je bilo zato sto nikad nije zakasnio ni na jednu pašu. Kada se radilo o pčelarstvu ništa mu nije bilo teško uraditi, iako je došao u Novi Sad bez jednog bubrega. Bio je neumoran u radu i uporan u svojim zamislima. U časovima odmora, na pčelinjaku, bio je spreman da kolegama pruži dobar savet, zato su ga mnogi pratili i pridruživali se prilikom selidbi.
Mora se pomenuti da je bio inovator u radu sa košnicama ,,Đerzon'' koje su pčelari zvali ,,kleštarke'' zbog toga što su se ramovi vadili kleštima i često oštećivali a Mihalj je za to koristio svoju alatku od žice kojom je ramove vadio bez oštećenja.
Dolaskom u Novi Sad odmah se priključio pčelarima a formiranjem Društva ,,Jovan Zivanović'' bio je jedan od njegovih prvih članova. Učestvovao je u svim akcijama društva a posebno humanitarnim kao donator većih količina meda u dobrotvorne svrhe. U ono vreme kada je otkup meda, na nivou države, bio solidno rešen, Mihalj je svoj med predavao drustvima u Bečeju i Novom Sadu. Preko deset godina sarađivao u pčelarskoj rubrici ,,Mađar Soa'' od koga je dobio vise zahvalnica. Imao je mnogo prijatelja sa kojima se družio a sa čuvenim pčelarom Ištvanom Boršošem (Stevom) bio je kum.
U radu na pčelinjaku ravnopravno s njim je radila supruga Marija a pomagali su mu sinovi i pastorka Marika koja zivi u novosadskom naselju Detelinara i koja mi je pomogla u prikupljanju podataka za ovaj tekst.
Za njega kazu da je imao posebno čulo da sve predvidi i uradi na vreme, tako je i svoje paviljone prodao kada je osetio da ga snaga izdaje, na dvadesetak dana pred smrt . Njegov veliki pomoćnik u radu, supruga Marija, umrla je 1998. godine.
MIHALJ URBAN
(12. 02.1912. – 05.05. 2004.)
Rođen je u Bečeju gde se po zavrsenoj Osnovnoj školi, uz oca bavio poljoprivredom. Kao vredan i poslušan dečak rano se zaiteresovao za pčelarstvo, pomažući na pčelinjaku bečejskom advokatu Hedelaju, gde je naučio osnove pčelarstva. Jednom prilikom je uhvatio odbegli roj, pa mu je advokat poklonio prvu kočnicu (polosku), od koje je zapatio solidni pčelinjak od 90 drustava.
Jedna dve izdvojene rečenice od predsednika udruženja.
Meni
Propisi
- Propisi vezani za pčelarstvo
- Akta društva